Japajapac

Ja sam Marinko. 
Ja imam sedam godina i ja idem u prvi razred.
Ja sam najbolji u razredu, iako učiteljica to neće priznati i veli da je najbolji Josip, ali ja sam siguran da sam baš ja najbolji jer ja sam i najveći, ja sam i najviši i ja nikad ne kasnim na nastavu.
Ja volim školu i ja volim jesti. Ja obožavam punjene paprike.
Ja se volim igrati na računalu i ja imam najbolje računalo na svijetu.
Ja volim i nogomet i ja igram najbolje igrice na računalu. 
Ja sam zgodan i ja sam zaljubljen, u Ivonu. Ivona nije zaljubljena u mene, ali ja sam siguran da će se zaljubiti jer sam ja i najzgodniji u razredu.
Ja volim izlete. Ja na izlet nosim najbolje sendviče i onda ih ja sve pojedem.
Jesam li vam već rekao da sam ja najveći i najviši u razredu??? No što se to događa?!

Kako je Marinko postao japajapac?

Ovo je priča o dječaku Marinku koji je postao japajapac. Da, dobro ste pročitali. Postao je japajapac i završio u Japajapačkoj šumi jer je previše koristio jednu riječ.

Svaki put kad bi je izgovorio, postajao je sve manji. Na kraju je bio toliko malen da se više nije mogao uklopiti u svijet oko sebe. Odbačen i sam, tužan i prestrašen, imao je sreće da je upoznao drugu djecu sličnu sebi.
Svi su oni bili mali kao Marinko, ali u zajedničkoj nevolji učili su biti veliki. Učili su si pomagati, surađivati i tješiti jedni druge.

Marinko je mnogo od njih naučio i nije želio biti onaj stari, ali se želio vratiti kući i biti s mamom i tatom. Da bi pronašao izlaz i da bi počeo ponovno rasti, morao je ispuniti težak zadatak – uvidjeti i ispraviti pogreške iz prošlosti i ponašati se onako kako očekuje da se drugi ponašaju prema njemu.